<body>


Manifestacija skupljenih frustracija.

21.03.2009.

Znaci bjesnila.

Odustna. Jako dugo. Znam. Prijalo mi je to. Ne znam, ali nakon svega: derneka, facebooka i ostalih sranja, nekako me uhvatila nostalgija za bloggerom. Ipak je on ostao moje jedino utočište od svih mojih problema. Neću vam sad previše filozofirati o mom životu, još je rano u prvom postu. Glupo je. Najviše mi je žao što sam izgubila kontakte s rajom sa bloggera. Jebiga. Ne znam. Al' pred vama je sad nova N. Muka mi je pričati o stvarima koje su mi se izdešavale. Bolne su. Ostalo je ipak jedno: MARCHELO = utjeha, utočište. Nisam ni sama sigurna da zapravo želim opet pisati ovaj blog. Pukla je ta nit koja je spajala mene && blogger. I evo, pokušavam je sad opet spojiti. Malo sam evo i kružila bloggerom, pa vidim da ''starih faca'' baš i nema.. Jedino Tamna je baš aktivna. Jebiga. Baš mi je žao, ali šta je tu je. 


Image and video hosting by TinyPic

Bijesna sam, a svjesna da nemam trag
kud van iz bezdana.


Noviji postovi | Stariji postovi


Kako dalje?

Menuet.

[L]
U pet i petnest je zvonio sat, jednoga jutra na kraju leta. U šest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta mene je čekao taj voz...
Kraj mojih nogu je spavao pas, rekoh mu tiho, "Hej, beži odatle". Otvorih vrata, izađoh na trem na kom su cvetale bele muškatle. Pomislih, to je, mozda, taj dom.
Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze i sveće i čipke. Snila je dane, mirne i nežne, k'o crno - bele klavirske tipke.
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.
Siđoh pred kuću, na prašnjavi put, k'o neki lopov, polako i tiho. Ja nisam bio taj vitez za nju, mada mi govore da sam Don Kihot , al' to je sasvim druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista. Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.
Možda će sama, u grubom svetu, u menuetu naći svoj mir.
Od tad je prošao vek ili dva, javi se retko ponekom kartom. I ko zna gde je, ne zelim da zna, koliko čeznem za dalekim martom, kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista. Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.
Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me mnoge provincijske pruge. Kriju me mračne, jeftine krčme, noći su, ponekad, puste i duge.
Nestajem tada u nekom svom svetu, i menuetu, i menuetu...